Građani reporteri

Општина са два срца - Петровац на Млави; Вукова задужбина Београд, (огранак Велики Поповац); и Библиотека "Ђура Јакшић" из Петровца на Млави; у оквиру свог годишњег песничког конкурса "Ћирилица огледало српске душе", а у знаку обележавања 150 година од оснивања "Петровачког читалишта", и 60 година од установљења назива библиотеке именом једног од наших најславнијих песника, расписала је литерарни конкурс: 

"Ђура Јакшић сад је "Ћирилице" тема... Беше песник, сликар, човек - са духом боема!" 

 

На конкурс се одазвало више десетина песника из наше и других земаља, а стручни жири одабрао је три песничка рада за доделу златног, сребрног и бронзаног печата ћирилице. 

 

Наградом сребрни печат ћирилице, дипломом и пригодним новчаним износом, награђен је рад под шифром "Док тамјаника зри", Дејана Крсмана Николића, члана Удружења писаца "Јанко Веселиновић" из Богатића, за песму насловљену - Отаџбина се и цветом бранити може. 

 

Уз пригодан музички програм, промоцију зборника, представљање младих завичајних песничких изданака, затим рецитатора штићеника дома за ометене у развоју, као и победничких песама, те посету манастиру Горњак - Град и Општина са два срца, Петровац на Млави - како однедавно, по првом нашем представнику на Олимпијади у Стокхолму 1912. Драгутину Томашевићу, овај лепи крај подно Хомоља воли себе да назива, завршена је манифестација која је на известан начин, не само јединственим, општинама заједничким промотивним срцима, већ и културно-туристички и поетски приближила Богатић и Петровац на Млави.

 

Отаџбина се и цветом бранити може

Не... нисмо ми исти,

Ми само пркосно, срцем, гинемо сви за род свој!

Не... ми исти нисмо никад ни били,

И није свако храбар и кадар, за земљу своју ићи у бој.

 

Домовина се љубављу бранити може!

Живот и душа чак и у миру за њу се могу дати,

Она се безусловно поштује и воли,

И без разлога видног,

Баш онако, како се љуби, воли и поштује мати.

 

Такав да син њен будеш,

Ил' војник, ако затреба, са стрелом у очима, часни,

Као стена чврст, на вечној стражи,

Премда од камена ниси створен,

Довољно биће да погледаш око себе,

Предака сетиш се својих,

Свевишњем захвалиш што те створи,

Да у васељени баш такав, какав си

Јединствен, непоновљив, твориш и постојиш.

 

Обилић... не мораш бити,

Учењак велик, попут Пупина, Тесле...

Небеска Србија од тебе то не иште,

Биће пресрећна да неправду сваку у срцу презреш,

Снагом воље пожелиш сузбити

И најмању код деце болест,

Јер, отаџбина се, веруј, и цветом бранити може...

Ма, поносни баштован мајци буди,

И међе земље своје, све до Косова и Метохије

Божурима црвеним, ил' ружама боје ватре,

Обележити заувек можеш.

 

Кичицу ил' перо, од горостаса српских,

У руку, одлучно, своју узми

И можеш бити све то скупа:

Рембрант културе наше,

Ратник и песник, приповедач, учитељ и боем,

Као Ђура Јакшић,

Ког се и у годинама зрелим зли генерали плаше.

Љубав и мржњу, зло и добро, светлост и таму,

Ко Св. Јелисеј воду, сенком ти раздвоји,

И увек ћеш знати, Господу шта је драже,

Јер, оно што њему драго није,

То није од Бога и није наше.

 

Помисли само, да ти је неким чудом,

Песник Ђура Јакшић, изнебуха, а тихо,

Својствено ваљда само њему,

Још лепше, у очи, све ово реко

Погледај, прочитај, и схвати његово велико дело,

Срце ће ти бити љубави топле пуно,

За све нејаке и слабе, ужарено, ватрено и бурно.