23.12.2020 ЈОВАЊДАНСКЕ СЕТНЕ НОЋИ
„Звезде су се ноћас уковале, биће јаког мраза. Иде нам и слава,....“ говори мој деда док гледа у звездано небо. Ова ноћ, у којој данас немам сна, нема неке сличности ни са једном од некадашњих. Веје снег, фијуче северац, хладно јесте али се звезде нису уковале, нема ни мраза, нема ни мог деде. Исто је само да се Берићима ближи слава, Свети Јован, мени најдража и најлепша. Оживе тако сећања, и лепа и тужна, и сежу до раног детињства. Сећам се ствари које су постојале али их више нема, и толиких особа које се сада појављују само као успомене.
Све и свако има посебно место у сећању. Тадашњи свештеник, који је сам радио у парохији требало је у свим кућама које тога дана светкују да сече славски колач. Главну улицу обилазио је у рану зору још и пре свитања. Требало је до тада снег очистити па се још раније устајало како би се све обавило да свештеник нешто не замери. А снега је било мени скоро до рамена. У годинама које су долазиле никада га више није било толико. „Зашто више нема таквог снега мени до рамена?“. „Неће га ни бити, ниси више дете, порасла си“.
Славском свечаном ручку присуствовала је најближа родбина, све драги људи: тетке, тече, сестре, снахе,...све по сродству сваком од укућана. Дуже времена смо их очекивали и радовали се њиховом доласку него што смо са њима провели заједно. Још румених образа од њиховог љубљења по доласку већ их пружамо на поздрављање за одлазак. Ужурбано се спремају јер ваља им по снегу и мразу стићи саоницама до Шеварица, Петковице, Рибара,......
Ближи се и време за вечеру. Попаљена су сва светла, светлуцају снежна зрнца, а што мраз више стеже чаролија славске вечери још је јача. То вече се жељно исчекује и тражи се дозвола да му се присуствује . Главни домаћини су тата и мама, а ми са дозволом смо: деда, баба и ја. Касније нам се, како је одрастао, придруживао и брат, али не увек. А гости су: чика Мартин са тетка Вером, чика Дака са тетка Вером, и чика Раша са тетка Миром. Сви долазе посебно и сви седају на своја места. У горњем челу је увек седео чика Мартин. Сви млади, насмејани, румени од зиме, пешице су долазили од својих кућа.
И сваке године се крене од почетка: како су почели да се друже, како их је окупила заједничка љубав, касније страст, према глуми. Поштовали су се, то знам . Волели су се. Били су један другоме и пријатељ и брат и раме за плакање и заједно у весељу проводили све важне догађаје како су следили: прошевине, женидбе, рођења,..., заједно туговали. За мене су то били људи саздани од лепоте којом су зрачили тих вечери и саздани од уметности, изнад свега. Такве их памтим.
Мој отац је тих вечери постајао неко други. Снажан, висок, леп, насмејан , са чашом у руци „двори“до дубоко у ноћ док не испрати своје госте. Бива на моменте лик из „Зулумћара“ па Хаџи-Тома из „Коштане“ , патријархални деспот , горд и силан све док не збаци маску строгости и достојанства, раскопча минтан, скине фес и преда се Коштаниној песми. „Ех, кћери! Де! Не песму, глас само и свирку ...И то ону свирку, кад се пође на венчање за старо и недраго“. Да се поје „У башти ми зумбул цвета, ја га не берем“- заповеда чика Мартин „Хајде Дако, како говори Митке? А Митке, песник говори о младости, љубави и лепоти у заносу : „ Само не ту песму! Не ту! Јер ако још и ту, ја онда жив нисам“. „Коштана, кћери,....Стојане сине.. Чалтиџије. Метери! Чочеци! Овамо бре“.... То је уз вино тако кретало и трајало до свитања , до опроштајне песме, њихове „химне“ : „Где ћеш бити лепа Кејо“ А док вино не потече, причале су се догодовштине из шорова и сокака њихових даљих рођака, познаника, њихове личне, из времена њихове младости. Свако је имао своју причу, свако је лепо причао и на свој начин наглашавао важне делове и интерпретирао ликове у својој режији. До данас чувам те снажно доживљене слике.
Те године када се топлим речима опростио од мајке свога друга, а моје бабе, чика Мартин изненада одлази са овог света. У наредним годинама његово место у горњем челу је остало непопуњено. Нико га није ни хтео ни могао заменити на том месту које је остало његово и када га више није било. Пре двадесет година, управо на дан своје славе, са овог света отишао је мој отац. Када је чика Раша умро имала сам потребу да се од њега опростим са неколико речи. Последњи им се придружио чика Дака. И завеса се спустила. Вечност је њихова.
Све после тога више није било исто. „Гледају“ ме и гледам их на осликаној фасади Дома културе. Осим у срцима њихових драгих, има ли бољег места где би требали бити. Некад прођем и не погледам их. Знам да су стално ту. И у мом су сећању. А ближи се и Свети Јован, и још једна, у низу, сетна ноћ.
у Богатићу јануар 2017. Јасмина Живановић
